Booking.com

„USPEH UZ PREDAN RAD I VERU U SEBE“

Zahvaljujući odličnim rezultatima sa preporođenom Crvenom zvezdom Vladan Milojević se svrstao među odlične fudbalske trenere koji po znanju i kvalitetu daleko nadmašuje trenerski prosjek u Srbiji i šire u regionu. Ljubazno se odazvao Redakciji Sokola za ovaj intervju koga smo obavili 15. septembra 2018. godine, uoči Zvezdinog starta u Ligi šampiona Evrope, a objavili u Sokolovom dvobroju 31-32, s kraja decembra 2018. godine.

Soko: Gdje ste proveli svoje djetinjstvo i da li je bilo usko vezano za sport i fudbal?
VM: Potičem iz jedne sportske porodice, u kojoj je pored mene fudbal igrao i moj stariji brat Goran. Ja sam rođeni Aranđelovčanin, moji prvi dani, od kako znam za sebe, pored onog pikanja ispred zgrade i igranja u FK „Šumadija“, su prvi fudbalski koraci do nekih 16 godina. Dakle, fudbal sam počeo da treniram vrlo rano. I posle prelaska u Beograd sledila je profesionalna fudbalska karijera.

Soko: Prve fudbalske korake načinili ste u „Crvenoj zvezdi“. Kako je došlo do susreta sa Zvezdinom školom fudbala?
VM: Preko mog brata, Gorana Milojevića, koji je sa 16 godina prešao iz „Šumadije“ u „Crvenu zvezdu“, igrajući u generaciji sa Piksijem Stojkovićem, Mrkelom, Dikom Stojanovićem, Marovićem. Bilo je to 1981. godine, tako da su me kasnije zapamtili kao njegovog šest godina mlađeg brata, jer sam i ja prve korake sa 16 godina napravio u kadetskom pogonu Zvezde.

Soko: Kao fudbaler prošli ste mnoge klubove širom Srbije i Grčke. Kakva je razlika između srpskog i grčkog fudbala?
VM: Pa nema velike razlike. Ja sam u Grčku otišao početkom 1993. godine, to je početak teškog perioda za Srbiju kao zemlju, da se ne vraćamo na to. Imao sam priliku da odem u grčki fudbal i na moju sreću ostao sam dole i razvio se kao fudbaler. Ja sam otišao sa 23 godine i završio sam karijeru sa 34 godine. Znači to je bilo provedenih 11 godina u Grčkoj.

„Panatinaikos“ za nezaborav

Soko: Gdje ste ostavili najveći trag kao igrač i koja vam je utakmica ostala u posebnom sjećanju?
VM: Ja sam igrao u dosta klubova u Grčkoj, od „Janjine“, „Kalamate“, atinskog „Apolona“. Sigurno najveći pečat u mojoj karijeri su tri godine provedene u „Panatinaikosu“, u periodu od 1997. do 2000. godine. Mogu da kažem da je to bio moj zenit, jer sam imao 27 godina. Ono što je bilo posebno je igranje Lige šampiona sa „Panatinaikosom“ i puni stadioni. To je veliki klub, istorijski ogroman, kao što je i „Crvena zvezda“. Pored derbija sa „Olimpijakosom“, sa druge strane u grupnoj fazi Lige šampiona, „Lansom“ francuskim, „Dinamom“ iz Kijeva i londonskim „Arsenalom“. To mi je bio prvi put da sam se susreo sa gospodinom Arsenom Vengerom kao trenerom. Ja sam tada bio igrač, a prošle godine imao sam priliku da budem sa njim na dvije različite klupe i to mi je najveći utisak moje karijere.

Soko: Kako su izgledali vaši trenerski počeci?
VM: Imao sam grčko državljanstvo, tako da sam se opredelio da trenersku školu tu i završavam, a potom i profi-licencu, pri Grčkoj fudbalskoj federaciji. Ali ja sam prve trenerske korake načinio u Srbiji, gde sam se 2006. godine vratio za stalno da živim u Beogradu i moji prvi koraci su bili u FK „Čukarički“. Tu sam radio sa mlađim kategorijama. Poslije toga sam došao u omladinski pogon „Crvene zvezde“, gde sam proveo tri lepe godine od mlađih kadeta, kadeta i omladinaca. Posle toga sam se opredelio za seniorsku konkurenciju, koja me vukla od ivanjičkog „Javora“, „Čukaričkog“ gde sam proveo tri i po godine sa malim izlaskom u inostranstvo, zatim u Kipar i Grčku i evo povratak ponovo u „Crvenu zvezdu“.

Soko: Najveći internacionalni uspjeh tada postižete u grčkom „Panionisu“?
VM: Moram da priznam da smo te godine napravili jako dobar posao. Ne samo ja, nego i stručni štab Vlada Janković i Darko Tešović. Napravili smo jedan dobar rezultat iz razloga jer smo uveli „Panionis“ u kvalifikacije Lige Evrope što je veliki uspeh, jer tamo jednostavno imate četiri neprikosnovena kluba i traži se taj peti klub. Ono što je impozantno, bilo je da smo bukvalno vodili klub sa minimalnim budžetom i jedno 50 odsto utakmica prvenstva smo se nalazili na deobi drugog mesta, što znači da je jako teško da budete jedan klub koji će uopšte da uđe među velikane kao što su „PAOK“, „Olimpijakos“, „AEK“, „Panatinaikos“. Ali mi smo uspeli da ih razdvojimo. Imali smo fantastičnu sezonu, obarali smo rekorde po broju osvojenih bodova, pobedama na strani i primljenim i datim golovima i upisali smo se u zlatne stranice istorije „Panionisa“ koji je najstariji grčki klub iz Smirna, lokalpatriotski klub, sa velikom tradicijom i istorijom. Drago nam je što smo to uspeli da napravimo.

Drago mi je da je narod srećan sa Zvezdom
Soko: Od 5. juna 2017. godine preuzimate „Crvenu zvezdu“ i ove godine nakon 26 godina uvodite je u grupnu fazu Lige šampiona. Kako je bilo raditi u klubu u koji mnogi dolaze i odlaze i kako ste uspeli da sve to uklopite i sinhronizujete?
VM: Ne može se sa ove tačke gledišta reći kako smo mi to uspeli. Uložili smo dosta energije, volje, rada, želje i ja i moj stručni štab koji je bio uz mene. Mi smo, da kažem, možda preambiciozni u nekim stvarima, ali jedino što možemo da radimo je da damo sve od sebe i svi smo predani svom poslu i radimo na najbolji mogući način, ono što možemo da radimo. U svakom slučaju i uz Božiju volju, ja sam čovjek koji misli da možete da postignete sve u životu, jedino ako verujete u to što radite i dajete sve od sebe. Na kraju krajeva ako se ništa ne desi nemate za čim da žalite, jednostavno to tako treba da prihvatite. Mislim da su se dobre stvari desile i posebno mi je drago zbog navijača i naroda, ne samo u Srbiji, nego i na Kosmetu, regionu, u Bosni, Hrvatskoj, celoj dijaspori i mislim da je Zvezda jedan veliki klub, jedna velika stvar za srpski narod. Drago mi je da vidim kada je narod srećan sa nama.

Supruga je stub moje porodice

Soko: Kako uspjevate uskladiti život u okviru porodice i uz velike sportske obaveze.
VM: Moja supruga je stub porodice i ona je stvarno vodi. Dugo godina smo zajedno, ja sam je upoznao kada sam imao 19, ona 17 godina i bukvalno je prošla celu moju karijeru i svesna je svega toga. Mi i ne razmišljamo na takav način, posao iziskuje velike obaveze, ali sigurno sa druge strane supruga je ta koja je stub porodice, tako da ja imam fokus na to što radim. Nemamo puno privatnog života za porodicu, ali šta da radite, takav nam je život, takva nam je profesija, za to smo se opredelili, tako da mi to gledamo na malo drugačiji način. Kao što monasi gledaju na sasvim drugačiji način život, tako i mi gledamo kao i svi ostali ljudi koji rade sa tim poslom, tako da je to nama nešto uobičajeno.

Soko:Kolike su mogućnosti „Crvene zvezde“ u grupnoj fazi Lige šampiona?
VM: Ako sam prethodno rekao da smo ambiciozni, tako ću vam i reći da uvek razlike postoje i mogućnosti su velike. Uvek su kod čoveka mogućnosti velike, sada je samo pitanje koliko ćete vi to da ostvarite. Mi verujemo u ovo što radimo, tako da ćemo dati sve od sebe, kao što i možemo da damo, a ovo ostalo šta god da bude, neka bude, ja kažem uvek i uz Božiju volju i pomoći prihvatićemo takvo kako jest. Na nama je da budemo vredni, da radimo i da se borimo i da verujemo, a ovo ostalo ostavićemo da vidimo kako bude, tako ćemo i prihvatiti.

Soko:Kako doživljavate vjeru u Boga i koliko vam ona pomaže u životu?
VM: Da budem iskren mnogo mi je pomogla i pomaže. Prvi susret sa tim je, Bogu hvala, odlazak u Grčku i upoznavanje pravoslavne vere na neki drugačiji način. Jako sam srećan zbog toga i mnogo mi pomaže. Prvo mene kao osobu čini boljom i moju porodicu, i ja to pokušavam da prebacim na moje saradnike i igrače. Jako mi je drago zbog toga.

Soko: Vaš sin Nemanja je krenuo vašim stopama.
VM: Nemanja je ove godine prešao u „Vojvodinu“, odrastao je u „Čukaričkom“, trenirao i sada je otišao u „Vojvodinu“. Pa dobro, ono što je bitno voli fudbal i što je najbitnije, dobro je dete. To je neka profesija koju je on odabrao, jeste teška, ali mnogo je voli i uz predan rad želi da ostvari svoje snove. Sigurno je to jako težak posao kao što su i svi poslovi teški. Traži mnogo odricanja, pogotovu pošto je mlad, to što mnogih stvari u njegovim godinama mora da se odriče, ali to je cena nekog posla kog je on odabrao, tako da se ne bojim za Nemanju i mislim da će imati jako dobru karijeru.

U fudbalu treba uživati

Soko: Srpsko sokolsko društvo „Soko“ ima veliki broj sekcija, a među njima je najbrojnija sekcija dječije škole fudbala „Bambi Soko“. Šta im poručujete kao bivši fudbaler i sada vrstan trener?
VM: Ono što mogu da im poručim je da prevashodno vole to što rade, ako su se opredelili, treba da uživaju u fudbalu u svakom svom trenutku. Fudbal je jednostavno jedna igra i ne treba je gledati sa aspekata drugih stvari, kao što se nažalost gleda. Treba da se druže, fudbal je kolektivni sport, da upoznaju svoje drugare, imaju razumevanja, poštovanja, a prevashodno da imaju poštovanja prema trenerima i ljudima koji vode brigu o njima i sa druge strane da veruju u sebe i da budu vredni. Najbitnije je da budu dobri ljudi, a da bi bili dobri ljudi moraju da imaju obrazovanje, a da bi imali obrazovanje treba da budu dobri đaci. Ono što ja uvek kažem – fudbal je, koliko god napreduje, igra za inteligentne, za pametne. Fudbalere bije glas da su onakvi ili ovakvi, ali oni moraju da ulažu u svoje obrazovanje, u svakom slučaju da im bude fudbal stvar zabave, da ga vole i da ga tako prihvataju, a ne da razmišljaju na neki drugačiji način koji fudbal donosi, da su zdravi, prevashodno da uživaju. Želim im sve najbolje.

Soko: Kakva je mogućnost za gostovanje jednog kombinovanog tima „Crvene zvezde“ u Višegradu, gdje imate veliki broj navijača?
VM: Zbog našeg zgusnutog rasporeda, ako nam se bude ukazala prilika, vrlo rado ćemo doći.

Soko: I na kraju kratka poruka čitaocima časopisa „Soko“, među kojima su najbrojniji mladi ljudi?
VM: Ja uvek kažem što bi poručio i sebi i svim ljudima dobre volje. Prevashodno je zdravlje najbitnije, da uživaju u životu, da veruju u svoje snove, da nikad ne odustaju. U životu, ja bih rekao, jednostavno imate fazu kada vam ne idu stvari onako kako treba i to tako treba prihvatiti. Nikad ne treba odustajati i samo treba slušati i odabrati put. Veliki mudraci su rekli da treba da odabereš najbolje i svaki čovek ima svoj izbor, treba odabrati i slušati srce i ići tim putem.

Slavko HELETA