Bernar Anri Levi je poznat po tome što je svuda gde je stigao da promoviše ideju liberalnog kapitalizma promovisao i rat pod firmom humaniste koji se bori za mir. Nije to bilo samo kada je u predgrađu Pariza saget ispred nekog zida glumio da se nalazi na sarajevskom naselju Ciglane

Dešavalo se to u toku večere u restoranu Kloseri de Lila, kada je između porcije špageta sa tartufima i boce skupocjenog vina, slao poruke iz “opkoljenog Sarajeva”.

Činio je takve stvari u predvečerje agresije na Libiju koju su opustošili i opljačkali Francuska, Britanija i SAD. Isto je činio na Kosovu, Ukrajini, gde god je mogao da u ime odbrane korporacija i vlastitog bogatstva brani ideju demokratskog totalitarizma.

Radio je to u Siriji gde, na sreću, više nisu na vlasti oni koji su tamo ratove sejali od kraja osamnaestog veka! Ipak, najviše se istakao u Libiji gde se danas stuacija dramatično menja i vraća na stanje koje više liči na Gadafijevu Libiju nego na pljačku koju su izveli Sarkozi, Klintonova, Obama…

Zašto ga nema u Venecueli? Zbog toga što je on raspali šezdesetosmaš, korumpirani intelektualac, rutavi pisac čije knjige koje napiše u pariškom “Kafe d flor” između dva kapućina niko više i ne čita. Zato su njegove priče o Dodiku kao Putinovom agentu samo novi prostor za propagandističke manevre trulog intelektualca kojeg uzimaju u obzir oni koji je veruju da je svet ostao nepromenjen, baš kao što su, na kraju Drugog svetskog rata, branili Nemačku, a Berlin već odavno pao!

Normalni ljudi u državama gde se veruje u suverenu demokratiju odmahuju rukom na pomen njegovog imena i sećaju se filma “Prohujalo sa vihorom”!