Nagrada “Živojin Žika Pavlović”, za afirmaciju srpske kinematografije u svetu, na 10. jubilarnom Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije svečano je uručena reditelju Emiru Kusturici. Priznanje koje nosi ime jednog od naših najvećih autora i velikana “pokretnih slika”, sa novim laureatom utoliko ima više simbolike jer je Žika Pavlović, uz Aleksandra Sašu Petrovića, umetnik o kome je Kusturica oduvek govorio s najvećim poštovanjem.

“Žika Pavlović je svetski reditelj. Možemo slobodno da kažemo da se tri, od ukupno deset filmova koje je Žika Pavlović snimio, svrstavaju u red najboljih svetskih dela”, kaže Kusturica.

U kakvom vremenu je stvarao?

“Stvarao je u nevreme koje je davalo mnogo ozbiljne teme, i ti filmovi su bili autorski izbor, i političko opredeljenje, i dramsko, i svako drugo koje podrazumeva lični stav autora. Šezdesetih godina Žika Pavlović je najavio stanje u kome forma biva spontano izražena, jer se filmovi više ne prave iz uglova filozofskih, književnih, umetničkih, nego u jednoj, rekao bih zbrkanoj formi.”

Da li je Žika Pavlović dobio mesto u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji koje mu pripada?

“Nije, kao što ga nijedan autor ovde nije dobio. Ali, jedan komentar iz naših novina je na najbolji način opisao do koje mere mi sami sebe preziremo. Neko je napisao u nekim od novina koje se čitaju svakodnevno, “Teško tebi, Emire, sa velikih svetskih nagrada spao si na ‘Žiku Pavlovića'”. Ta greška je fundamentalna, jer je Žika Pavlović zadao svetskoj kinematografiji veliku zagonetku.”

Posle “crnog talasa” u jugoslovenski film došla je “praška škola”, koju ste i vi završili. Zašto danas nema nikakvog “novog talasa”?

“Nisam bio taj deo ‘praške škole’ koju pominjete, ja sam izvan nje delovao, iako sam završio studije u Pragu. Taj talas koji se desio osamdesetih godina sa ‘praškom školom’ je u stvari vratio gledaoce u bioskop i po tome su njeni predstavnici značajni. Danas nema “novog talasa”, zato što su promenjeni životni uslovi. Danas se telefonom može snimiti film, jezik filma je, u stvari, presušio, oni se zasnivaju ili na bizarnim pričama, ili na zapletima, nikako na formi. Danas, dakle, ne caruju reditelji koji nameću svoju formu, kao što je bio i Žika Pavlović. Ako nisu vulgarni, ako nemaju one najbrutalnije šale koje ih izjednačavaju sa onim što smo mi prezirali i nazivali ‘bulevarskim pozorištem’, filmovi sve teže izdržavaju u bioskopima. Ovo vreme je preusmereno na rijalitije, vulgarnost života koja je, zapravo, jedno političko oruđe koje preusmerava pažnju na nešto što ne treba. Sve se vrti kao u šibicarenju, u kojem se jedna kuglica drži u ruci i vrti, gde je ona niko ne zna, pa kad onaj koji je vrti pogreši, onda kaže – nije bila ovde, nego onde.”

Zašto na filmu gotovo da više nema pobune?

“Stvarnost nas gura u izolaciju. Od sedamdesetih godina, kada je američka nezavisna kinematografija imala svoj procvat, do danas, tu promenu su naznačili Spilberg i Lukas, sa svojim fantazmagorijama. Sigurno je da je to imalo svoju političku pozadinu, i da su tadašnji američki predsednik Regan i britanska premijerka Margaret Tačer uticali na to da filmovi ne smeju da govore o onome što brine čoveka, da ne smeju da glorifikuju pobunu, pogotovu posle Vijetnamskog rata i talasa filmova koji su sa kritičkom distancom govorili o tom vremenu. Oni su stvorili ideju da je čovek bespomoćan, i to je i sam Holivud potvrdio. Jednostavno, čovek više ne podrazumeva egzistencijalni status kao junak filma, egzistencijalno stanovište, istorijsku perspektivu, politički odnos prema nečemu što se dešava, nego je taj predmet pažnje koji je doveo do toga da je danas, zapravo, obična video-igrica, a nikako misleći faktor.”

Izvor: Novosti.rs

Booking.com