Davno je bilo kada mi je zabranjeno da snimim jedan film. Posle toga imao sam dosta sreće, možda više nego drugi, pa je taj finansijski efekat koji su filmovi pravili u svetu, kao i moj život, bio dobar.- Malo se zna, odbio sam i Harisa Salcmana koji mi je 1986. nudio da režiram Džejmsa Bonda, što je mene zaprepastilo. Odbijao sam, dok nisam došao do teme koja me zanimala i koju je producirala američka “Kolumbija”. Birao sam teži put, u toliko je taj život nekako bio milosrdan prema meni. Procene s kim treba da uđem u sukob, za koga treba da tvrdim na političkoj sceni da valja ili ne valja – ostavljao sam sebi. Malo ko može u Srbiji da se izmeri sa mnom u dužini prokopanog vodovoda, kanalizacije i činjenice da sam u našu zemlju doveo najveće svetske zvezde. Doduše jeste bilo ovih koji su tvrdili da sam napravio državni hotel, a da sam u svoj dovodio Džonija Depa da mu prodajem sendvič.

Da li je to Srbija danas?

– E, to je Srbija danas. Sada kako se opredeliti između tih hiljadu čuda kojima smo okruženi?! Mislim da je suštinsko opredeljenje bilo ovo gde su težina elemenata u mom životu zapravo bili i moji principi mnogo ozbiljniji od impresije od kojih se danas najčešće živi.

Pisalo da ste želeli da se kandidujete za predsednika.

– To je jedna vrsta mehanizma koje bi piloti nazvali instrumentalno letenje, jer u letenju postoje dve vrste, ono vizuelno i instrumentalno. Mnogi ljudi veruju da bi oni mogli da završe sve političke probleme i da Srbiju izvedu iz bankrotstva. Svaki trafikant u Srbiji veruje da bi on najbolje vodio našu zemlju. Srbija je svoj politički život, tako bar Ekmečić (prim. aut. Milorad Ekmečić) piše da se Nikola Pašić panično bojao da mu strani ambasadori ne utiču na to kako im je okrenut pramac. A mislim da se u međuvremenu sve promenilo, da se danas može voditi potpuno autentična politika i zato mislim da mnogi ljudi koji veruju da bi oni to bolje radili od svih koji su do sada bili je zapravo zabluda. To je jedna šahovska utakmica, potezi su predviđeni, a velike promene bi vodile u veliko krvoproliće. Toliko je teško biti političar na Balkanu, ja se time uprkos činjenici što mi podmeću i vrlo često pišu da sam se kandidovao za predsednika, osnovao rusku partiju… ne bih uplitao. To rade pojedinci koji su instrumentalizovani.

Nikada niste bili ni protiv koga, a opet ste odlično sarađivali sa svima. Kako?

– Mislim da je globalna politička scena mesto u kojem se može zapravo delovati mnogo efikasnije nego na domaćem terenu. Nisam bio član partije, nego sam u vreme raspada Jugoslavije bio simpatizer i pomagao jednu reformsku strukturu Ante Markovića. Shvatio sam onda zapravo kako je vreme odmicalo i kako se pokazivalo o čemu se radi da su sve socijaldemokratije manje više namontirane sa strane i da jednostavno čovek svoje komunalno učešće može bolje da izrazi na ovaj način koji danas radim. Da napravi 19 kilometara kanalizacije, prečistač, izvuče struju na čitavu teritoriju, da zaštiti podzemne vode… nego da zaludno na televiziji i radiju ima ideju da će uticanjem na promenu vlasti zapravo da učini život boljim. Bilo koja garnitura koja dođe na vlast ona će sa sobom da donese ispunjenje želja nekog sa strane jer ako to ne uradi, završiće kao Đinđić, a ako bude previše na strani onoga za šta smo mi optuženi u ovom ratu, onda će se naći neko ko može da napravi veći nered i da zapravo vrati časovnik unazad.

Ipak, niste mi odgovorili, kako to da ste bili dobri sa svima?

– Moja politička deviza je “misli globalno, a deluj lokalno”. Šta bih radio da sam se sukobio sa vlastima? Mogao bih da budem neki uspešan ili poluuspešan analitičar, ali pre svega to nije moja vokacija. Bavim se filmovima, muzikom, arhitekturom i gradnjom, to što sam imao sa različitim garniturama vlasti je bila vrlo plodna saradnja i to se danas vidi u arhitekturi, ali i u događajima koji se ovde odigravaju.

Pomenuli ste Đinđića. Šta mislite o tom atentatu?

– Ono je vezano za Kosovo. U toj velikoj svetskoj politici postoje strateške odrednice koje vode ka nečijem ubistvu. Ne govorim ko je njega ubio jer to ne znam. Postoje te spekulacije. Ali je sigurno da on nije imao prava na autonomiju za koju je verovao da ima i da je pitanje rešenja Kosova koje je on hteo da predloži zapravo bilo jedno od uslova za njegovo smaknuće. To je moja hipoteza, sada verujem da je to tačno.

Kada biste mogli da snimite film o današnjoj političkoj sceni, kako bi izgledao?

– Izbegao bih tu priču odmah. Zato što je to stvarno jedan teren gde se obavlja baražna vatra. Film o toj Srbiji bi morao da bude izmešten u neko drugo vreme jer ljudi sve više veruju da je fikcija realnost, a realnost fikcija. Objektivno kao da su ljudi poverovali da je njihov život u realnosti bezvredan, obezvređena je priroda, svi napori da se očuva moral, porodica i sve ono što je nekada bilo konzervativno. To je posebno vidljivo kod malih naroda jer divlja socijalna demokratija.

Da li ste za ulazak u NATO? Videli smo da je Crna Gora nedavno ušla u pakt?

– Imam dve grafike u glavi: pred raspad turske imperije jedina crna tačka koja nije osvojena bila je Crna Gora, danas kada pogledate mapu NATO u balkanskom delu – Srbija jedina nije. Što se mene tiče, ideja o NATO je ona o pokoravanju, delimično je obavljena već na početku gradnjom Bondstila. Ali što se mene tiče, dokle god političkim sredstvima ova vlast pokušava da se drži podalje i daje neutralnost, biću tih i miran. Zato što mislim da je to jedini preduslov za moju percepciju slobode, ali i slobode srpskog naroda.

Kada je Tramp pobedio na izborima, dali ste mu podršku, a sa druge strane ste rusofil?

– To su te obaveštajne službe koje su to nametnule. Filantrop sam. Nije Soros filantrop, ja sam. Soros je finansijski spekulant koji plaća naše ljude da veruje kako je to jedan filantropski zahvat. To je čovek koji je u okviru organizacije napravio sve tuče na predizbornim kampanjama po Americi. Trampovi govori o jednakosti sveta i masonski klubovi su ga ponizili, a sa njim i sve nas koji smo verovali da je voleti Jurija Gagarina i Nila Armstronga ista stvar. Amerikanci imaju Džonatana Frenzena, danas velikog pisca, imali su Foknera, ali nisu imali Dostojevskog. Samo sam i uvek insistirao na onom na čemu sam odrastao, a to je bila stara Jugoslavija u kojoj su se svetske vrednosti ukrštale ispred naših očiju. A ne mumificirale i prevele u idiotizam.

Ko su danas pravi pripadnici džet-seta u Srbiji?

– Ma ne znam ja to. U javnom životu Srbije ne participiram. Izuzev onoga što je moja obaveza kada napravim film. Ovakav intervju nisam dao za poslednjih dvadeset godina i retkost je da odgovaram na ovakva pitanja. Ali reći ću vam ovo, imao sam kuću na Vračaru i u trenutku kada su ovi novokapitalisti krenuli da ruše stare. Sada je taj kraj poprište utakmice tih selebritija ili kako se već zovu slavnih hohštaplera. Nekada je taj kraj odisao vlagom i memlom, bilo je romantično i lepo. Moj problem sa svetom je više van granica Srbije jer isto je da li sleteli u Peking, Šangaj ili Los Anđeles.

A Beograd? Smatrate li da nije na mapi kosmopolitskih gradova?

– I on ima tu tendenciju da bude. Na sreću, ima taj period između dva rata kada su prvi srpski trgovci pravili svoje bogatstvo i to projektovali u prostoru. Ipak, to postoji, a to od Beograda nikada neće da napravi šoping mol, nego grad koji je stariji nego što to možemo da mislimo, a podaci o tome postoje. Onda se kao neki balkanski Njujork valja između te dve reke i preživljala. To je jedini grad u ovom delu Evrope u kojem su stranci često poželjniji od starosedelaca, u kojem svi propali bendovi iz bivše Jugoslavije doživljavaju reinkarnaciju, u kojem jedan čovek koji se bavi pevanjem uporno odbija da dođe, a Beograđani ga mole. Mislim da je to dobra osobina i govori o osobini jednog kosmopolitskog grada.

Celu planetu ste obišli, šta vam ljudi govore o Srbima?

Zadivljen sam istorijom našeg naroda, činjenicom da je fizičko vaspitanje u katastrofalnom stanju, a mi imamo najozbiljnije sportiste u Evropi. Znaju ti ljudi van granica za nas i za sve one ljude koji su probili zvučni zid i idu brzinom svetlosti, znaju da cene za razliku od mnogih kod nas. Ono što je najznačajnije u našoj istoriji jeste autentična percepcija slobode koja je očuvana. Mi imamo nesreću što smo poslednjih 20 godina predmet crnila iz Holivuda, a on je taj koji generiše svetsku volju. Utešio me jedan prijatelj iz Meksika, pričao sam kako u svakom petom filmu je neki Srbin štetočina i ubica, on kaže to se Meksikancima dešava poslednjih pedeset godina, od prve socijalne revolucije.

Svi kažu da su umetnici teški ljudi, da li je vašoj porodici bilo teško svih ovih godina da vas prati?

– Verovatno jeste. Zato što su moji akrobatski zahvati bili dugi i teški. Ali su moje namere bile dobre. Nisu bile zle. Verujem dosta u te horoskopske pretpostavke o čoveku. U tipološkom smislu vrlo je važno kada se ko rodi i kakav je bio raspored zvezda jer ako sunce dođe do našeg oka brzinom do koje dođe, možete misliti šta se sve dešava u svetu i kako u određenom trenutku ta Škorpija ili Strelac koji se prelamaju kroz moje ideje mogu da deluju na mene. Mogu da protumačim da težina dolazi iz te introvertne Škorpije, a da je Strelac zapravo ventil za tu težini koju osećam i koju uvek u filmovima pokušavam da olakšam da bi uopšte komunikacija bila moguća.

Više od 30 godina ste u braku sa Majom, ko je od vas dvoje pravio veće kompromise?

– Nas dvoje smo mnogo duže u braku. U ključnom trenutku mi je pomogla ne kao žena, već kao neko ko je shvatio filmsku produkciju. Kada je trebalo da napravim prvi film posle rata koji govori o ljubavi Srbina i muslimanke, ona je pomogla u onom u čemu je u Srbiji uvek problematično – da se novac koji neko investira vidi na ekranu, a da neko ne uzme i pokupi kući. Tako da je taj profesionalni iskorak koji je ona tad napravila, pratio i kasnije i zapravo smo zajedno delovali i proizvodili kulturne događaje koji su postali deo zajedničkog iskustva.

Teško vas je zamisliti da ste romantični, znate li to?

– Kako starim, tako mi sve lakše suza poteče na oko, kažu da to ide sa godinama. Nekada je i dobro da je tako, mislim da je najvažnije u ljudskom životu da čovek bude sve u jednom. Da bude romantičan, nežan, da bude grub, tačnije da u jednoj ljudskoj napravi postoje svi elementi implozije i eksplozije. Mada u mom slučaju supruga voli kada sam više ovo prvo, romantičan.

Ne volite da govorite o sinu Striboru, gde je on danas?

– Želim da imam privatnosti i zbog toga nisam uvek raspoložen da pričam o porodici. Živi ovde na Mećavniku. Kada govorimo o konkretnom ishodu naše saradnje, napravio je muziku za dva moja filma. Zbog svoje ideje o nepovredivosti i zatvorenosti tog njegovog sveta, nije hteo da radi muziku za druge ljude. Mislim da je u ovom poslednjem filmu “Na mlečnom putu” napravio izvanrednu muziku. A to je za saradnju oca i sina divno, i sasvim se dobro slažemo.

Ćerka Dunja uplovila je u vaše vode, hoće li joj biti teško da se dokaže?

– Napravila je jedan užasno dobar scenario, kakav u životu nisam uspeo da napišem. Napravila je prvi korak. Kada sam napravio prvi film, za mene su govorili da mi je otac napisao tekst, tako da smo svi najebali kako god okreneš. Moju podršku kao oca uvek ima, daleko od toga da ću joj dati sve na tacni.

U novembru proslavljate 62. rođendan, koji vam je najteži trenutak u životu?

– Najveće olakšanje intimno i socijalno doživeo sam krštenjem koje je bilo paralelno sa umiranjem moje majke. Bio sam vezan za nju, zato što je u tom vremenu raspada Jugoslavije i rata koji je tu divljao odigrala veliku ulogu. A onda mi je prvih dana rata umro otac, to su dva događaja koja mogu da navedem kao ona kada sam mislio da se ceo svet ruši oko mene, a zapravo je bilo tako.

A kada ste plakali od sreće?

– Ima mnogo tih blistavih trenutaka. Ima toliko mnogo da bi nam trebalo dva sata da nabrajam. To je bio jedan život u kojem je bilo tako mnogo srećnih trenutaka, da time malo ko može da se pohvali. To je sudbina koja me je dovela da završim život ovde na području koji je zapravo ničija zemlja jer je to čas bila Bosna, čas Srbija. U prirodi sam pronašao iskustvo i mir koje me smiruje i dovodi do četvrte četvrtine, ako bih svoj život pravio kao paralelu sa vaterpolom. U toj četvrtini mi priroda i poljoprivreda pričinjavaju najveće zadovoljstvo. I to je blistav trenutak u mom životu, činjenica da gajim paradajz, tikvu, papriku, da imam 25 krava, plantaže voća kojima lično rukovodim. Moj život je bila jedna ozbiljna bajka. Treba samo izdržati jer kako kod nas kažu “mrtvom se vuku u zube gleda”, pa tako da ta četvrtina bude kako valja, da se ne provalim i napravim neku glupost.

Booking.com